Decembra 1987. nam je kapetan Acković otišao u prekomandu u Kumanovo. Ovo je slika iz tog razdoblja...

21.03.1987. čistili smo tek zadužene puške, pa je došao vodnik i poslao četvero nas "jačih" da odemo do kapetana u RR magazin i pomognemo nositi neke sanduke.
Sanduke smo odnijeli, ali smo tamo i ostali da pomognemo u sređivanju, jer su septembarci razduživali stare puške i dobivali nove.
I tako stojim ti ja tamo kod kapetana, zvao on mene "dete moje, momče" i slično i slažem ti ja taj magacin, ono što treba i ono što ne. Prošlo je već neko vrijeme, a ne čujem više nikoga vani da govori, pa proturim glavu kroz vrata i šta vidim? Nigdje ovih mojih. Samo kapetan slaže te puške u sanduke.
Ajd' dobro, ostao sam sam, valjda su me zaboravili povući u četu ili je kapetanu trebao jedan da ostane. Kad odjednom, pita mene kapetan gdje su oni stari kanapi za čišćenje pušaka. Ja sam znao da ih više nema i da su ih odnijeli septembarci za rezervu (kao, nikad se ne zna), ali iz mene ni glasić da izađe. Nikako da kažem ijedno slovo, a kamoli "A". Prošlo je možda nekih 15 sekundi, a ja šutim li šutim. Blokada živa!!!
- Jebem ti ujnu, pa zar stvarno tako strašno izgledam da se ti od mene tako uplaši?
Spasio me neki stariji vodnik kada ga je u tom trenutku zvao da dođe tamo malo dalje...
Uh jebote, mislio sam, ako tako bude bilo svaki put, najeb'o sam...

Uspio sam jučer čuti telefonom kapetana Ackovića. Dobro je i živi život i biti će sa nama u martu 2008.
I nije stao na činu kapetana, tek da se zna. Tetka i Ujna su mu još uvijek drage riječi. Hahaha...
Zovem ga opet drugi tjedan da mi kaže nešto više o ostalim starješinama.